Neki ljudi imaju krnjavu predstavu (التصور) o životu (الحياة), postojanju (الوجود), kosmičkim zakonima (سنن الله الكونية) u vidljivom i nevidljivom svijetu uopšteno (الغيب والشهادة), a u dušama i društvima posebno (النفوس والمجتمعات), i na osnovu te predstave su formirali viziju o tome kakav bi islam trebao biti i čemu bi trebao podučavati. Nekima se islam suprotstavlja prohtjevima (الأهواء), jer im ograničava umjetničku slobodu ili neku drugu vrstu slobode prohtjeva, koji obuhvataju i emocije i težnje i sklonosti i strasti. Dakle može se suprotstaviti njihovoj intelektualnoj dimenziji ili njihovoj duhovno-duševnoj dimenziji, potpuno ili djelimično. Vole islam kao pojam, a ustvari im se ne sviđa islam onakav kakav on jeste, a on jeste objektivno savršen ali se ne uklapa u svačiju viziju savršenosti jer nije svačija vizija izgrađena na ispravnom poimanju navedenih stvari. Prema tome, oni kad tad dođu u situaciju u kojoj vide sukob između njihove vizije toga kakav bi islam trebao biti a kakav on stvarno jeste, i onda nerijetko biraju svaku moguću opciju mimo jedine logične.
Tako neki biraju opciju da su učenjaci prvih generacija bili u zabludi, ili da su čak učenjaci svih 15 stoljeća bili u zabludi, ili da konsenzus ne postoji ili da mnoge stvari koje su predmet konsenzusa ustvari i nisu, jer su u koliziji s njegovim ličnim shvatanjem, ili da odbacuju vjerodostojne hadise koji su im “problem”, ili da odbacuju cijeli Sunnet, itd. Različiti su stepeni zablude. U najmanju ruku se pozovu na parolu: “Nisu učenjaci savršeni”, ili: “Neki mnogo idealizuju ličnosti iz prošlosti”, i druge parole koje su tačne ali se njima želi zabluda, jer kada analiziraš vidiš da ono što im smeta kod tih učenjaka i kod tih ličnosti je ili konsenzus ashaba ili konsenzus prvih generacija ili vjerodostojan hadis ili je u potpunom skladu sa šerijatskim pravilima i onim na čemu su bili navedeni, i tome slično. Sve dolazi u obzir osim jedine logične opcije: Dovesti u pitanje svoju viziju i svoje prohtjeve kojima se stvarni islam suprotstavlja. To je i vrsta skrivene oholosti i skrivenog samoljublja kojeg čovjek nije svjestan, što sve spada u skriveno slijeđenje prohtjeva, jer teško da neko voli islam i svjesno radi ovako. Tu vidimo mudrost imama Selefa koji su takve nazivali أهل الأهواء, sljedbenici prohtjeva, premda mi nekada takav naziv nije bio jasan jer mi je misao pri spomenu prohtjeva padala na ono što se kod nas misli pod strastima, dok je kod njih to šireg značenja. Međutim, ne bi takvog Allah ostavio u zabludi do kraja života da je iskreno tražio istinu.
وَمَن يُرِدِ ٱللَّهُ فِتۡنَتَهُۥ فَلَن تَمۡلِكَ لَهُۥ مِنَ ٱللَّهِ شَيۡـًٔاۚ أُوْلَٰٓئِكَ ٱلَّذِينَ لَمۡ يُرِدِ ٱللَّهُ أَن يُطَهِّرَ قُلُوبَهُمۡۚ
A onome kome Allah želi fitnu, ti mu ništa pomoći ne možeš. To si oni čija srca Allah nije htio očistiti… (El-Ma'ide, 41.)
Ovo važi i za one koji su u okviru islama i one koji nisu, i one koji su čak u okviru Ehli Sunneta unutar islama i one koji nisu, sve srazmjerno težini slučaja zaprljanosti srca, i može se kriti u bilo kom od nas, zato je potreban stalni samoobračun i samoodgoj.
Autor: prof. Ersan Grahovac
