Mnoge islamske ličnosti koje su igrale veoma važnu ulogu u širenju ispravnog shvatanja Kur’ana i sunneta nepoznate su muslimanima, pogotovo kada se radi o ehli-sunnetskim učenjacima izvan Saudije. Dosad smo pisali o dvojici velikana u islamskim znanostima koji dolaze sa područja Afrike, a to su šejh Ahmed Šakir i Muhammed el-Emin eš-Šenkiti, a sada ćemo navesti biografiju još jednog velikana na polju islamskih nauka i širenja ispravne akide, a to je šejh Muhammed Hamid el-Fekijj, osnivač organizacije Ensarus-sunnetil-muhammedijje u Egiptu.

Rođenje i odrastanje

Šejh Muhammed Hamid el-Fekijj rođen je u selu Nekla el-Ineb 1310. h.g. / 1892. god. Odrastao je u okrilju svojih pobožnih roditelja, koji su mu pružili pravi islamski odgoj. Njegov otac je šejh Ahmed Abduhu el-Fekijj, i on je u mladosti započeo studiranje na Al-Azharu, ali ga nije dovršio zbog životnih okolnosti koje su ga primorale da prekine studije. Majka šejha Muhammeda bila je hafiza Kur’ana. Šejh Muhammed je odrastao u islamskom ambijentu i postao je hafiz Kur’ana sa dvanaest godina. Njegov otac mu je, tokom podučavanja Kur’anu, pojašnjavao manje poznate izraze i učio ga osnovama fikha, tako da je, poslije završenja hifza, već usvojio osnove islamskih nauka i bio spreman da uči na Al-Azharu po metodu koji se tada koristio.

Stjecanje znanja

Šejhov otac je svoje sinove podijelio po fikhskim mezhebima kako bi svakog sina podučavao jednom mezhebu: najstariji sin bio je malikija, drugi hanefija, treći šafija, a četvrti sin, Muhammed Hamid el-Fekijj, hanbelija. Tri starija sina učila su po programu koji je postavio njihov otac, ali je najmlađi sin ubrzo primljen na univerzitet Al-Azhar. Muhammed Hamid el-Fekijj je svoje školovanje na Al-Azharu započeo 1322. / 1904. godine. Mlađi učenici su u to vrijeme studiranje na Al-Azharu počinjali sa dvije nauke: fikhom i gramatikom. Školovanje je bilo podijeljeno po knjigama, a ne po godinama. Tako bi hanefijski učenik u fikhu počinjao sa studiranjem knjige Merakil-felah, a u gramatici sa metnom iz arapske gramatike poznatim kao El-Adžrumijja sa komentarom Hasana el-Kefravija. Učenik ne bi prelazio na sljedeće knjige dok ne bi usavršio ove dvije. Posljednja knjiga iz gramatike koju bi učenik studirao bila je Elfija od Ibn Malika (hiljadu stihova iz gramatike) sa komentarom od El-Ešmunija, a u fikhu je učio shodno mezhebu: kod hanbelija Delilut-talib, kod šafija to je djelo Et-Tahrir fi furu’il-fikhiš-šafi’ijj, kod hanefija djelo El-Hidaje fi šerhi bidajetil-mubtedi, kod malikija Šerhul-Hareši ala muhtesaril-Halil, dok su se druge nauke, poput logike, ilmul-kelama, stilistike i usuli fikha, učile tek poslije tri godine studiranja.

Šejh Muhammed Hamid el-Fekijj počeo je studiranje gramatike iz knjige El-Kefrafija, a iz fikha iz djela Merakil-felah. U drugoj godini učio je dvije gramatičke knjige šejha Halida el-Ezherija, a iz fikha Šerhul-Minla Miskin ala kenzid-dekaik fi furu’il-hanefijje, dok je u trećoj godini počeo učiti dodatne nauke. Od dodatnih nauka učio je logiku u trećoj godini, tevhid u četvrtoj, morfologiju u petoj, stilistiku u šestoj godini. Te godine, 1910., počeo je sa izučavanjem hadisa i tefsira, a tada je imao osamnaest godina. Tada se njegovo srce vezalo za sunnet Allahovog Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, i držao ga se svim svojim bićem.

Početak šejhove da’ve

Pošto se šejh udubio u izučavanje hadiske znanosti na ispravan način i izučavanje ispravnih knjiga učenjaka iz prvih generacija islama, i velikih učenjaka iz kasnijeg doba kao što su Ibn Tejmijje, Ibnul-Kajjim, Ibn Hadžer, imam Eš-Šatibi i drugi, počeo je pozivati u pridržavanje za Kur’an i sunnet i udaljavanje od novotarija. Pojašnjavao je ljudima da su novotarije i sujeverja koja su ubačena u islam uzrok zaostalosti ummeta. Oko njega se okupila nekolicina njegovih kolega i braće, uzevši ga za šejha dok je imao osamnaest godina, poslije šest godina školovanja na Al-Azharu. Od tada je, pun entuzijazma, širio ehli-sunnetsku da’vu, te je 1917. godine, prije nego je diplomirao na Al-Azharu, pozvao svoje kolege da se udruže u radu na širenju sunneta i upozoravanja na novotarije, ali su mu rekli da je to veoma teško, i da će ljudi to odbiti. On im je rekao: ’’To je da’va sunneta i istine, i Allah će je sigurno pomoći’’, ali mu ništa nisu odgovorili. Sam je preuzeo na pleća breme širenja da’ve sunneta i pošto je sa 25 godina diplomirao na Al-Azharu, potpuno se posvetio hizmetu Allahovoj Knjizi i sunnetu Njegovog Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem. Godine 1919. došlo je revolucije u Egiptu, i šejh je tada rekao da se okupacija ne može otjerati protestima, na kojima izlaze nakinđurene žene i miješaju se sa muškarcima, koji ne poznaju akidu el-vela’ vel-bera’ / ljubavi prema dobru i mržnji prema zlu u ime Allaha, već se oslobođenje postiže vraćanjem sunnetu i napuštanjem novotarija. Također je osudio slogan revolucije koji glasi: ’’Vjera pripada Allahu, a domovina svima“, i govorio je da je skidanje hidžaba od strane muslimanki istinska dekadencija.

Poslije revolucije nastavio je sa svojom da’vom sve dok Allah nije stvorio uvjete da se može osnovati džemat Ensarus-sunnetil-muhammedije / Pomagači muhamedanskog sunneta, koji je bio plod šesnaestogodišnje da’ve, od 1910. do 1926. godine. Poslije toga je osnovan časopis El-Hedjun-nebevijju / Vjerovjesnička uputa, i prvi broj je izašao 1937. godine. Šejh Muhammed Hamid el-Fekijj suočavao se sa mnogim preprekama na putu da’ve sunneta, tako da je čak zabilježen i pokušaj atentata na njega, ali je Allah sačuvao šejha i njegovu da’vu i pomogao istinu.

Pokušaj atentata na šejha

U vrijeme šejhovih da’vetskih aktivnosti aktivni su bili i komunisti, sufije i ihvanije. Šejh je radio na jačanju džemata Ensarus-sunneh, podučavajući ljude tevhidu i povezujući ih sa pravcem ispravnih prethodnika u shvatanju vjere (es-selefus-salih), upozoravajući ljude na zabludjele skupine koje su u to vrijeme bile raširene po Egiptu. Šejh El-Fekijj je u svojoj džamiji komentirao knjige Ibn Tejmijje, Ibnul-Kajjima i drugih učenjaka, prijašnjih i potonjih, a na njegovim dersovima dolazilo bi na stotine trgovaca, radnika, seljaka i drugih ljudi iz različitih socijalnih kategorija. Ovi dersovi su ostavljali velikog traga na ljude, što je razljutilo neke protivnike sunnetske da’ve, pogotovo komuniste koji su svim snagama ljude odvraćali od te da’ve i od prisustvovanja na šejhovim dersovima. Kada su izgubili nadu da ljude mogu odvratiti od šejhove da’ve, odlučili su ga ubiti, pa su krenuli tražiti nekog da to izvrši za njih. Odabrali su čovjeka po imenu Mahrus Abdulhajj el-Džemel i rekli mu: ’’Kako možeš da slušaš ovog zlog čovjeka koji razdvaja ummet? Kako možeš da pratiš njegove dersove, a mi se borimo za nezavisnost, ratujemo i uklanjamo nered?“, nabrajajući stvari koje su u to vrijeme bile aktuelne u Egiptu. Nastavili su mu pričati sve dok ga nisu ubijedili da ubije šejha El-Fekijja. Dali su mu nož i rekli: ’’Iskoristi bilo koju priliku te ga ubij i odmori nas od njega.“ On je uzeo nož, stavio ga u džep i išao je iza šejha El-Fekijja ne bi li mu se ukazala prilika da ga ubije. Jedne prilike šejh se uspeo na minber i održao hutbu o tevhidu, a Mahrus sjede ispod minbera, vrebajući priliku da ga ubije. Odlučio je ubiti šejha čim siđe sa minbera. Šejh je održao hutbu u kojoj je govorio o Allahu, spoznaji Allaha kroz Njegova imena i svojstva, i o upućivanju ibadeta samo Njemu, Jedinom. Čim je šejh završio sa hutbom, Mahrus je ustao i prišao mu, a zatim ga jako zagrlio dok su mu oči suzile, govoreći mu: ’’Došao sam da te ubijem, o šejhu, pa mi halali. Vidim da nas ti samo upoznaješ sa Allahom, spominješ nam samo Allaha, i govoriš nam samo o Allahu, pa mi halali.“ Šejh se nasmijao, halalio mu i lijepo je postupio sa njim. Od tada se među njima rodilo prijateljstvo i Mahrus je stalno išao sa šejhom kako bi ga štitio od onih koji bi htjeli da ga ubiju ili mu naude, kao što su sufije, komunisti, tekfirdžije, ihvanije ili neko drugi.

Pokretanje časopisa El-Hedjun-nebevijj

Pošto je šejh osnovao džemat Ensarus-sunnetil-muhammedijje i naučio knjige imama Ibn Tejmijje i Ibnul-Kajjima, osnovao je časopis El-Hedjun-nebevijju 1936. godine, kako bi bio jezik njegovog džemata koji govori o njegovoj akidi i principima. On je bio glavni urednik, a u časopisu su pisali veliki učenjaci poput Ahmeda Šakira, Muhibbuddina el-Hatiba, Muhjuddina Abdul-Hamida, Abduz-Zahira Ebus-Semha, Ebul-Vefa’a Muhammeda Derviša, Sadika Arnusa, Abdurrahmana el-Vekila, Halila Herrasa i drugih. Šejh je odredio ciljeve časopisa, pa je napisao u prvom broju: ’’Jedan od primarnih ciljeva ovog časopisa jeste da, koliko možemo, činimo hizmet ljudima u vjeri i moralu, savjetujući ih. Redakcija časopisa se zavjetovala Allahu da će savjetovati Ummet i govoriti istinu, i da će prihvatati samo ono što  ima jak i ispravan dokaz iz Kur’ana i sunneta.“

Šejh je živio samo za da’vu i više se posvetio džematu nego svojoj kući. On je praktično živio ono u šta poziva i bio je strpljiv na svim iskušenjima koja su mu iskrsavala na tom putu. Umrla su mu dva od tri sina, ali je to podnio kao istinski vjernik. Šejh Ebul-Vefa’ Derviš o njemu kaže: ’’Tefsirio je Allahovu Knjigu, pa bi zaronio u njene dubine vadeći bisere, detaljno je istražujući, ispravno razumijevajući i derivirajući mudrosti. Pojašnjavao je njene dubinske tajne, finese, veličanstvene mudrosti i lijepe savjete, da se poslije njega nije imalo šta dodati.“

Šejhov naučni doprinos

Šejhova ljubav prema imamima Ibn Tejmijji i Ibnul-Kajjimu uzrokovala je da čini hizmet njihovim knjigama kroz njihovu valorizaciju i oživljavanje njihovog naslijeđa. Valorizirao je veliki broj ehli-sunnetskih knjiga, od kojih su: Iktida’us-siratil-mustekim od Ibn Tejmijje, Medžmu’ur-resa’il od Ibn Tejmijje, El-Kavaidun-nuuranijje od Ibn Tejmijje, El-Mesa’ilul-Mardinijje od Ibn Tejmijje, El-Munteqa min ahbaril-mustafa od Abdusselama ibn Tejmijje, Muvafekatu sahihil-menkul li sarihil-ma’kuul od Ibn Tejmijje, El-Hamevijjetul-kubra od Ibn Tejmijje, Igasetul-lehfan od Ibnul-Kajjima, El-Menarul-munif od Ibnul-Kajjima, Medaridžus-saalikin od Ibnul-Kajjima, Risaletun fi ahkamil-gina’ od Ibnul-Kajjima, Et-Tefsirul-kajjim od Ibnul-Kajjima, Risaletun fi emradil-kulub od Ibnul-Kajjima, Et-Turukul-hukmijje od Ibnul-Kajjima, Fethul-medžid od Abdurrahmana ibn Hasena, Buluugul-meram od Ibn Hadžera, Džamiul-usul min ehadisir-resuul od Ibnul-Esira, El-Ihtijaratul-fikhijje min fetava Ibni Tejmijje od Alije ibn Muhammeda ed-Dimeškija, El-Emval od Ibn Selama el-Herevija, el-Insaf fi ma’rifetir-radžih minel-hilaf od Alauddina ibn Hasena el-Muradija, Dževahirul-ukuud ve muinul-kudat od Sujutija, El-Muvekki’in veš-šuhud od Sujutija, Er-Redd alel-Bišr el-Merisi od Ed-Darimija, Šerhul-keukebil-munir od Muhammeda el-Fetuhija, Muhtesarut-tahrir od Ibn Nedždžara, Eš-Šeri’ah od El-Adžurrija, El-Ukuudud-durrijje od Ibn Abdul-Hadija, El-Kava’idu vel-feva’idul-usuulijje od Ibnul-Lihama, Muhtesaru Suneni Ebi Davud, Me’aridžul-elbabi fi menahidžil-hakki ves-savabi od Hasena el-Mehdija, Tejsirul-vusul ila džami’il-usul od Ibn Rebi’a eš-Šejbanija i dr. Ovo je jedan dio onoga što je šejh uradio na polju nauke, čineći hizmet islamskom naslijeđu.

Šejhova smrt

Šejh je preselio 1959. godine poslije operacije u bolnici El-’Adžuza, od posljedica postoperativnog krvarenja. Pred smrt je tražio vodu za abdest, a zatim je klanjao sabahski namaz proučivši cijelu suru Er-Ra’d. Poslije toga je od braće tražio da ga prenesu u prostorije organizacije gdje je i preselio. Njegovoj dženazi su prisustvovali mnogi uglednici, učenjaci, profesori, kadije kao i veliki broj običnog svijeta.

(Izvor: saaid.net, elsonna.com, ansaralsonna.com)

Priredio: Ersan Grahovac

Preuzeto: minber.ba