Imam Hamza, (puno ime mu je Ebu Umare Hamza bin Habib bin Ismail Ez-Zejjat El-Kufi El-Feradi Et-Tejmi) rahimehullah, rođen je osamdeset i šeste godine po Hidžri, a to je godina kada je rođen imam Ebu Hanife, rahimehullah, vrijeme vladavine Abdul-Melika ibn Mervana.Bio je jedna od zvijezda ovog ummeta, asketa i pobožnjak. Kaže se da nijedan od imama kiraeta nije opisan takvim osobinama. Strogo se čuvao uzimanja naknade za podučavanje Kur’anu. Čak nije htio piti vodu od ljudi koji su učili pred njim, bojeći se da mu to ne bude naknada za podučavanje na dunjaluku umjesto na ahiretu. Puno je učio Kur’an, pa se prenosi da je znao proučiti Kur’an u jednom mjesecu dvadeset i pet puta, a u nekim predajama stoji i dvadeset i devet puta. Podizao bi svoj glas prilikom učenja tako da bi ga susjedi mogli čuti dok uči. Abdullah ibn Musa prenosi da su mu neki ljudi iz Hamzinog komšiluka pričali da on noću nije spavao i da su oni slušali njegovo učenje Kur’ana. Poznati imam El-Kisai hvalio se i ponosio time što je Hamza njegov učitelj, pa Ibn Vehban prenosi da je El-Kisai rekao: ’’Rekao mi je vladar pravovjernih Harun er-Rašid: ’Poduči Muhammeda, moga sina, Hamzinom kiraetu’, pa sam rekao: ’On je moj učitelj, o vladaru pravovjernih.’“

Za njega je njegov šejh El-A’meš, rekao: ’’Ako želite nekog ko je učeniji od mene u Kur’anu, to je ovaj momak“, misleći na Hamzu. Dovoljan dokaz njegovog imameta i veličine jeste to što je šejhul-islam Sufjan ibn Seid es-Sevri učio Kur’an pred njim sklopivši tako četiri hatme. Ibn Dževzi kaže: ’’Kazaz mi prenosi od Hatiba, od Alija ibn Ahmed ibn Omera el-Mukri’a, od Ebu Bekra bin Miksena, od Ibn Fadlana, od El-Kisaija mlađeg, od Ebu Mishela koji kaže: ’’Vidio sam El-Kisaija u snu, a lice mu bijaše poput mjesečine, pa sam ga upitao: ’Kako je Allah postupio sa tobom?’ Rekao je: ’Oprostio mi je zbog Kur’ana’, pa sam ga upitao: ’A šta je sa Hamzom ez-Zejjatom?’ Rekao je: ’Taj ti je u ‘Illijjunu – uzvišenom stepenu, ne vidimo ga osim kao što vidimo blistavu zvijezdu.’“

Bio je hafiz hadisa, fakih, velikan ehli-sunneta, čistog vjerovanja i puno je volio ashabe Allahovog Poslanika, alejhis-salatu ves-selam. Od svih tih lijepih osobina koje su ga krasile, Allah je imama Hamzu počastio i snoviđenjima u kojima je razgovarao sa Uzvišenim Gospodarom i pred kojim je učio Kur’an.

Hafiz El-Mizzi u Tehzibil-Kemalu (7/318), u Hamzinoj biografiji kaže: ’’Pričao nam je Halef bin Hišam el-Bezzar: ’Rekao mi je Sulejm bin ‘Isa: ’Ušao sam kod Hamze ibn Habiba ez-Zejjata, pa sam ga zatekao kako svoje lice valja u prašinu i plače. Rekao sam: ’Od Allaha utočište za tebe molim’, pa mi je rekao: ’Od čega tražiš utočište kod Allaha za mene? Sinoć sam vidio u snu kao da je nastupio Sudnji dan, pa su dozivani učači Kur’ana, a ja sam bio među prisutnima. Zatim sam čuo govornika kako govori slatkim, prijatnim glasom: ’Kod Mene neće ući osim onaj koji je radio po Kur’anu’, pa sam počeo polahko ići unatrag, ali je uzviknuto moje ime: ’Gdje je Hamza bin Habib ez-Zejjat?’

Rekao sam: ’Odazivam ti se, Allahov glasniče, odazivam.’ Pa mi se obrati melek koji reče: ’Reci: Odazivam ti se, Allahu, odazivam’, pa sam tako i rekao. Zatim me je uveo u prostoriju u kojoj sam čuo zvuke učenja Kur’ana. Zastao sam iznenađen, pa sam čuo glas kako kaže: ’Nemoj se brinuti. Uči i penji se.’

Okrenuo sam lice, kad gle – našao sam se na minberu od bijelog bisera, čija su krila od žutog safira, a stepenice od zelenog akvamarina. Rečeno mi je: ’Penji se i uči.’ Penjao sam se, a zatim mi je rečeno: ’Uči suru El-En’am.’ Učio sam, a nisam znao kome učim sve dok nisam stigao do šezdesetog ajeta. Kada sam proučio: ’I jedini On vlada robovima Svojim’,

rekao mi je: ’O Hamza, zar Ja ne vladam robovima Svojim?’, pa sam rekao: ’Svakako!’

Rekao je: ’Istinu si rekao. Uči!’, pa sam učio dok nisam završio suru, pa mi je opet rekao: ’Uči!’

Zatim sam učio suru El-A’raf dok nisam stigao do zadnjeg ajeta, pa sam krenuo da učinim sedždu. Rekao mi je: ’Dovoljno je ono što je bilo prije, ne čini sedždu, o Hamza. Ko te je podučio ovom kiraetu?’

Rekao sam: ’Sulejman.[1]’ Reče: ’Istinu si rekao.’ Zatim reče: ’A ko je podučio Sulejmana?’ Rekoh: ’Jahja.’ Reče: ’Istinu je rekao Jahja.’

Zatim mi reče: ’A kod koga je učio Jahja?’ Rekoh: ’Kod Ebu Abdurrahmana es-Sulemija.’

Zatim mi reče: ’Istinu je rekao Ebu Abdurrahmana es-Sulemi.’ Zatim reče: ’A ko je podučio Ebu Abdurrahmana es-Sulemija? Rekoh: ’Amidžić Tvoga Vjerovjesnika, alejhis-selam, Alija ibn Ebu Talib.’ Reče: ’Istinu je rekao Alija. A ko je njega podučio?’

Rekoh: ’Tvoj Vjerovjesnik, alejhis-selam.’ Reče: ’A ko je podučio Mojeg Vjerovjesnika?’ Rekoh: ’Džibril.’ Reče: ’A ko je podučio Džibrila?’, pa sam zaćutao. Ponovo mi reče: ’O Hamza, reci: Ti.’

Rekoh: ’Ne usuđujem se da kažem: Ti.’ Reče mi: ’Reci: Ti’, pa sam rekao: ’Ti.’

Reče: ’Istinu si rekao, o Hamza. Pravo Kur’ana je da zasigurno počastim njegove učače, posebno kada rade po njemu. O Hamza, Kur’an je Moj govor, zato Ja nikog Nisam zavolio kao što volim učače Kur’ana. Priđi, o Hamza.’

Prišao sam, pa me je Allah oblio predivnim mirisom zvanim galijeh, a zatim rekao: ’Nisi jedini sa kojim sam ovako postupio. Ovo sam učinio sa učačima iznad i ispod tebe, i sa onima koji budu podučavali Kur’anu, želeći time samo Mene, a ono što sam za tebe pripremio kod Mene je još mnogo veće. Pa obavijesti drugove svoje o Mojoj ljubavi prema učačima Kur’ana i o tome kako ću postupiti sa njima, jer su oni od odabranih, dobrih ljudi. O Hamza, tako mi Mog veličanstva i uzvišenosti, neću kazniti vatrom jezik koji je učio Kur’an, niti srce koje ga bude nosilo, niti uho koje ga bude slušalo, niti oko koje bude u njega gledalo.’

Rekao sam: ’Slavljen neka si, slavljen neka si, o Gospodaru.’

Zatim reče: ’O Hamza, gdje su oni koji gledaju u mushafe?’ Upitah: ’Gospodaru, je li oni koji ga čuvaju (hafizi)?’

Reče: ’Ne, već ću ga Ja za njih sačuvati do Sudnjeg dana, pa kada Mi dođu – nagradit ću ih za svaki ajet deredžom.’“ Zatim je Hamza rekao Sulejmu: ’’Pa zar me kriviš što plačem i valjam lice u prašinu!?“[2]

Napomena: Navedena predaja i podatci o imamu Hamzi preuzeti su iz knjige „Itihafu el-e’azeh bi terdžemeti el-imami Hamzeh“

[1] Sulejman el-A’meš

[2] Treba napomenutio da oko vjerodostojnosti ove predaje ima zamjerki od strane muhaddisa, te da je u lancu slab prenosilac, također da se iz snova ne mogu vaditi šerijatski propisi, snovi su drugačiji od jave, pa se prvim generacijama dešavalo da sanjaju Uzvišenog Gospodara. Zato ćemo ovu predaju spomenuti kao podstrek onima koji uče Kur’an.

Preveo: Faris Dautović